Sajt je rezultat projekta koji je podržao Crnogorski Telekom u programu „Za svako dobro 2015”. Projekat realizuje NVU Naše doba uz stručnu pomoć NVO Digitalizuj.me.

Dušo dekina, ili u Njujorku nema odustajanja od života

Dušo dekina, ili u Njujorku nema odustajanja od života

AKO NEŠTO POSEBNO VOLIM U NJUJORKU, to je da hodam i posmatram, čini mi se da mi to nikad ne bi dosadilo. Pre neki dan palo mi je u oči da je na ulicama mnogo više starih ljudi nego kod nas. Od onih koji, asketski mršavi, lagano trčkaraju Central parkom nedeljom pre podne, do drugih koji se jedva kreću, poneki gurajući ona kolica ispred sebe, ili bez pomagala, gotovo groteskno se izvijajući kako bi premostili pokret koji više ne mogu da naprave, često običan korak. Prolaznici kao da su navikli, osim mene čini mi se da ih niko ne primećuje. Ono što im je zajedničko jeste da su gotovo svi nekako vedri, poneki čak i nasmejani. Ne prepoznajem samosažaljenje, ne vidim im na licu očaj niti bes zbog starosti za koju ih niko nije pripremio, a koja ih je ipak snašla. U Njujorku nema odustajanja od života, do poslednjeg daha se drže koliko mogu uspravno, trude se da lepo izgledaju, uredno makar, svojim živim pogledima vešto krijući pozne godine u drugi plan. Hode tako ulicama Menhetna, uočljivo sporije od užurbane reke miliona turista i poslovnih ljudi. Čak i da mogu brže, oni više nikuda ne žure, znajući da vreme više ne radi za njih. Slažu polako korak po korak, nesigurno ali tvrdoglavo, zahvalni za još jedan lep dan, za sunce na svom izboranom licu i život oko sebe.

PRE NEKO VEČE, HLADNO JE I strašan vetar, ja u kaputu, sva umotana u šalove, prošlo već devet. Stojim na prelazu, nestrpljivo čekam zeleno, kad začujem neki šapat odmah tu iza sebe, malo niže. ‘Missss.’ Nisam sigurna, ne okrećem se, možda je neki pijanac ili umobolnik, svega ovde ima. Kad ono opet, ‘missss’, još tiše, ali nekako ubedljivije. Odlučim da se okrenem, već spremna da požurim preko ulice, kad vidim da mi se obraća jedan sićušni deka, tu na metar od mene. U nekoj bundici koja pamti i bolje dane, sa štapom, gleda pravo u mene: Can you please help me across the street? – Of course, kažem, naravno da ću vam pomoći. Pružam mu ruku, ne znam kako mu je najzgodnije da me uhvati, ali vidim, on sve zna, sigurno nisam prva kojoj traži pomoć. Spušta svoj mali beli dlan na moj i ja osetim njegovu istanjenu, glatku kožu i tanke prste kako nežno, uz mali tremor, obgrle moje. Prstom one ruke u kojoj drži štap pokaže mi da mu priđem, hoće nešto da mi kaže: „Vidite, ovde ima mali ispust ka trotoaru, samo za to mi treba pomoć.“

STOJIMO TAKO NA SEMAFORU, DVA POTPUNA stranca u hladnoj njujorškoj noći, držeći se za ruke čekamo da se promeni svetlo. Iznenada se setim. Ja znam tu ruku, ili tačnije, znam osećaj te ruke u svojoj. To je moj deka Branko, moj najvoljeniji deka, s kojim sam provela svaki najlepši trenutak svog detinjstva. Nema dana da ne pomislim na njega. Bio je učitelj, naučio me je da pišem, ali naučio me je mnogo više od toga. Da posmatram svet oko sebe sa zahvalnošću i da pomognem uvek kad mogu. Poslednjih godinu dana proveo je u krevetu. Posećivala sam ga redovno i kad bih sela pored njega, uzimao bi moju ruku u svoju, uz gotovo nečujan, uvek isti pozdrav: „Dušo dekina“. I tako bismo sedeli držeći se za ruke, često bez reči. I baš svaki put sam, do samog kraja, osećala talas ljubavi i nežnosti koju mi tom svojom slabašnom rukom daje.

I SAD OVA RUKA U LEDENOJ noći na Petoj aveniji. Kao da me je uragan zakovitlao i s treskom bacio u davnu prošlost. U sekundi sam u suzama, sve mi se skupilo. Pali se zeleno svetlo i nas dvoje polako krećemo preko ulice, kao da prelazimo veliku vodu. Negde na sredini, kaže mi: „Hvala, sad mogu sam.“ Ma neka, kažem ja onako stegnutog grla, nije mi teško. Došlo mi da ga molim da me samo tako drži za ruku još neko vreme, da mi dopusti da još malo zadržim ovaj trenutak u kome sam ponovo sa deka Brankom, koji je u tom trenutku paradigma sve moje usamljenosti, koje nisam ni bila svesna. Kad bi ovaj deka samo znao da se ne drži on za mene, nego ja za njega, pomislim. Kad bi makar naslutio koliko je on potrebniji meni nego ja njemu u ovoj noći. Ali već smo na drugoj strani ulice, shvatam da je zeleno odavno postalo crveno i da kolona automobila mirno, u tišini, stoji iza nas. Kad smo se rastajali, starac mi kaže: „Hvala vam.“ Ja kažem: „Hvala vama“, i nastavim sama.

Autor teksta: Maja Piščević

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta Nedeljnik

 

 

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Erste banka

Veličina slova

  • A  A  A  

Novi komentari

Arhiva